HOME-NAŠE BUNJIŠTE

   
 
Dobrodošli u svet muzike u kojoj se uživa. Vaš muzičko igrački ansambl “Daniluška” punih 40 godina afirmiše vrednosti probranog repertoara u zemlji i svetu. Koncerti u prepunim prestižnim dvoranama Nemačke, Francuske, Italije, Rusije, Amerike, Australije, Južnoafričke republike, kao i u skoro svim gradovima nekadašnje Jugoslavije, najblistaviji su deo istorije ansambla u kojoj brojne televizijske emisije i učešća na najpoznatijim muzičkim fesivalima takođe zauzimaju vidno mesto.
   
Ansambl
   
 
Iako su Danilo Danilović i ansambl “Daniluška” neodvojivi kad su u pitanju repertoar, koncerti, saradnja sa medijima..., treba istaći da je on i jedan od naših najplodnijih autora, koji je komponovao, aranžirao i producirao preko 2000 kompozicija u žanrovima koje neguje njegov ansambl. Ova ostvarenja nalaze se na preko 200 gramofonskih ploča, audio i video kaseta, CD-a i DVD-a. Najpoznatija imena naše muzičke scene Živan Saramandić, Toma Zdravković, Duško Jakšić, Dragan Živković - Tozovac, Merima Njegomir, Mile Bogdanović... imali su pouzdane partnere u Danilu i “Daniluški”.
   
Ansambl
Danilushka
Gipsy soul
   
 
Muzički atelje „VD“ – od edukacije budućih solista do saradnje sa vokalnim solistima, kompozitorima, aranžerima, orkestrima i producentima

Muzički studio „VD“ o čijem početku rada su posetioci sajta već obavešteni,
prerastao je u Muzički atelje koji je otvoren za sve kompozotore i pevače, kako za početnike, tako i za afirmisane umetnike. Oni mogu da ili samostalno, ili uz pomoć vrhunskog instruktora, kompozitora Danila Daču Danilovića, i uz saradnju najboljeg majstora tona na Balkanu u poslednjih 30 godina, Zorana Ivkovića, pripreme i snime svoje ili tuđe projekte. Ovakva prilika se ne propušta iz jednostavnog razloga što na putu do svog mesta u narodnoj ili zabavnoj muzici mogu da dobiju neprocenjivo vredne savete dvojice afirmisanih i traženih stručnjaka.
Danilo Danilović i Zoran Ivković pripremaju mini priručnik i prateći CD pod nazivom „Naučite da pevate“, koji će uz note i tekstove pesama imati i njihove instrumentalne verzije, uz koje početnici mogu da vežbaju i proveravaju svoje glasovne mogućnosti. Kada „zaključe“ da su „savladali“ gradivo mogu da dođu u Muzički atelje i uz pomoć dvojice autora – pedagoga snime ono što su uvežbali.
Ovakav pristup talentima skraćuje mukotrpan put traženja ansambla s kojim bi trebalo vežbati i sigurniji hod u ispunjavanju ličnih ambicija.

   
     
 
ISTORIJA

Sve istorije počinju na sličan način. Kreću od „pre nove ere“ i „zakače“ sve događaje koji su bili bitni do trenutka kada se sećanja i dokumenti stavljaju na papir. Pošto ansambl „Daniluška“ nije šargarepa bez korena i pošto postoji 40 leta (tu su još i proleća, jeseni i zime) onda obaveze prema „uživaocima“ muzike koja se voli zahtevaju „iskopavanje“ svih sećanja i dokumenata vezanih za nastanak i rad orkestra, ali i sve što se ne zna i zna o njegovom tvorcu i „atamanu“ po kome i nosi ime. Razlog je zaista jednostavan, jer ako neko iskomponuje preko 200 kompozicija, ako kao producent ili aranžer pripremi i snimi više od 2000 pesama, ako sa ansamblom uzme učešća na preko 4000 koncerata, ako potpiše najmanje 200 izdanja gramofonskih ploča, kaseta, CD-ova i DVD-ija, ako ..., onda je jasno da je to jedna istorija i da mora da počne od onog trenutka kada je roda odradila svoj posao i kada je na svet došao današnji bard harmonike svetskog renomea, za koga Rusi tvrde da potiče sa Dona, cigani da je potomak kralja čergi, dok ga Srbi ne daju, jer niko kao on u svojim pesmama nije objedinio lepotu, ljubav, tradiciju i mnoge druge vrednosti naroda kome zaista pripada.

 
     
     
 
Dakle, Danilo Danilović, rođen je 22.7.1936. u Beogradu. Slučajno ili namerno, sudbina je htela da budući kompozitor još kao beba sluša zvuke tambure koju je svirao otac Kosta, dok je majka Slobodanka maštala o budućnosti svog mezimca. Ime je, kako kažu porodični zapisi, dobio po stricu Danilu, koji je kao vojnik Đačke čete poginuo na Kajmakčalanu 1916.
Ko je krivac što mu je kao četvorogodišnjaku došla u ruke prva harmonika, na zna se! Sumnja se da su „krivci“ baka i deka, inače učitelji, a možda je to zalutali gen strica koji je slikao, pevao i svirao violinu. Danilo pamti svog prvog profesora harmonike Dorjana koji ga je i pripremio za prve nastupe u dečjim emisijama Radio Beograda. Dešavalo se to u samo predvečerje rata, februara i marta 1941. Harmonika je verovatno ćutala dok je na brdovitom Balkanu besneo rat. Posle savezničkog bombardovanja Beograda 1944. porodica Danilović, ko zna na kakav način, napušta Beograd i seli se u Požarevac, kod Danilove bake po majci. Te godine počinje internacionalna karijera najboljeg protagoniste ruskog melosa na ovim prostorima. Za kasniju ljubav prema večerima u stepi i Stenki Razinu „krivci“ su bila dva mlada ruska poručnika koji su po oslobođenju Požarevca došli da stanuju u bakinoj kući u Burjan mali. Jedan od njih, Serjoža, kad je ugledao malog Danila sa harmonikom, bio je prvo iznenađen, a kada ga je čuo kako svira toliko je bio oduševljen da mu je prvo otpevao poznatu „Kaćušu“, a kada je mališan počeo da ga prati na svom instrumentu, onda ga je zgrabio i odveo do obližnje utrine na kojoj su bili parkirani tenkovi i kamioni. Prvi tenk je postao bina i kada ga je Serjoža popeo na prednji deo, rekao mu je „Sigraj, Daniluška!“ Unezvereni i zbunjeni mališan prihvatio se harmonike i otpočeo svoj prvi koncert za tenkove i topove koji su već bili prošli pola Evrope, da bi posle prvih taktova sa svih strana dotrčali vojnici i građani i svi zajedno zapevali popularnu pesmu. Mali Danilo nije ni sanjao da mu je kum Serjoža dao ime koje će ga proslaviti širom sveta i postati pojam muzike kojoj se svako raduje. Radosna, nasmejana, vesela i srećna lica u neobičnoj publici su uz budućeg virtuoza proslavljala i oslobođenje posle višegodišnje okupacije i odavala počast postrojenim „kaćušama“ u čiju je čast pesma i svirana i pevana. Kada je posle nekoliko „biseva“ neko zapevao „Kalinku“ umetnik nije imao kud. Scena je bila filmska. Danilo se spremao da zaplače, a onda su prsti sami pronalazili dirke, da bi se sve nastavilo neviđenim slavljem i klicanjem: „Da-ni-lu-ška, Da-ni-lu-ška...!“ Sve se ovo ponavljalo iz dana u dan, pri čemu je nova požarevačka zvezda svakodnevno proširivala svoj repertoar, pre svega ruskim, ali i pesmama koje su tada bile omiljene u narodu. Film ne bi bio film da nije sledio zaplet koji je mogao potpuno da promeni sudbinu dečaka koji je na prečac osvojio Požarevljane i njihove oslobodioce. Za oca Kostu nije se znalo da li je živ, jer se posle bekstva iz zarobljeništva našao u partizanima, dva ujaka su bila u zarobljeništvu, majka Slobodanka je jedva sastavljala kraj s krajem... Danilo je s vremena na vreme posle koncerata dobijao honorar od ruskih vojnika – po neku vojničku konzervu, a kada su mu jednom prilikom dali pocepanu unutrašnju kamionsku gumu u kući je nastalo slavlje jer je baka svima napravila lepe gumene opanke. Posle nekoliko nezaboravnih okupljanja uz harmoniku, pesme i tenkove, veselom Serjoži stigla je tužna vest da su mu Nemci pobili celu porodicu. Morao je odmah da se vrati u Rusiju i tada mu je palo napamet da bi sa njim mogao da pođe i Daniluška koga bi pazio kao sina, školovao i nakon nekoliko godinam kada se zemlje oporave od rata, vratio porodici. Majka i baka nisu htele ni da čuju da im mezimac ode u daleki Voronjež, ali nisu verovale da bi Serjoža pokušao da ga otme i ostvari svoju nameru. Danilo se seća da je jednog dana kada je trenutno bio sam u dvoruštu, Serjoža dojurio, uleteo u kuću, uzeo harmoniku i nešto od odeće, zgrabio ga za ruku i poveo do vašarišta koje je bilo pretvoreno u aerodrom i sa koga je trebalo da poleti avion sa ruskim vojnicima koji su se vraćali kući. Na sreću, jedna od komšinica je primetila da se mališan opire i plače, pozvala je majku i baku koje su bile u bašti i pošto je bilo jasno o čemu se radi, za tren oka se okupilo desetak žena sa vilama i lopatama koje su dotrčale i stale ispred aviona čiji su motori već bili upaljeni. Tada je, verovatno privučen gužvom i galamom, dojurio jedan viši oficir i naredio da se dečak iskrca i vrati majci. Glavni glumac ne zna šta se desilo sa Serjožom, ali uspomena na druženje s njim, nadimak koji mu je on dao, „Daniluška“, ostao je i do današnjih dana. I ne samo nadimak, već i posvećenost zvucima koji su ga opčinili u teškim, ali lepim danima njegovog detinjstva.
 
     
     
 
Šta se dalje zbivalo sa beogradskim Požarevljaninom? Osnovca fascinira violina i on upisuje nižu muzičku školu u kojoj mu je profesor bio maestro Maksimilijan Miškin, nekadašnji solista i dirigent Petrogradske filharmonije, koji je za vreme oktobarske revolucije izbegao u Srbiju. Kao jedan od najboljih đaka muzičke škole postaje, na predlog svog profesora, ćlan malog gradskog simfonijskog orkestra koji se kasnije priključuje KUD „Abrašević“. Tu se dva instrumenta mire, jer je Danilo u narodnom orkestru društva svirao harmoniku, koja počinje da ga proslavlja dok još nije nagaravio nausnice – u 12-toj godini dobija Prvu nagradu u takmičenju za najboljeg mladog harmonikaša Jugoslavije. Ne zna se da li još od tih vremena datira njegov dar za organizaciju ali je poznato da da je osnovao gimnazijski orkestar koji je osim učešća u školskim takmičenjima predstavljao Požarevac u tradicionalnim susretima gradova Jugoslavije.
A onda desilo se nešto neobično. Neko uočava da je Danilo neverovatno brz i da kao od šale pobedjuje svoje protivnike na kratkim stazama. U kolopletu harmonika-škola-atletika neko je morao da bude zapostavljen. Učenje i trčanje su dobili prednost, a uvređena harmonika odbijala je da svira čak i na porodičnim svečanostima. Njen izdajnik koji će kasnije postati pokajnik završava gimnaziju i studije defektologije i trči, trči i pobeđuje i opet mu, kao nekada dok je bio na tenku, u ušima odjekuju aplauzi ljubitelja atletike. Oprobao se kao i sve junoše u košarci i fudbalu, čak je i u pravim kopačkama igrao za prvi tim „Mladog radnika“, ali kad mu je zasjala sprinterska zvezda postao je prvo član AK „Crvena zvezda“, a odmah zatim i državni reprezentativac. U svojom omiljenim disciplinama – trkama na 100 i 200 metara sa povremenim izletima i među četiristotinaše, osvajao je uvek jedno od prva tri mesta, a bio je pouzdani i nezamenljivi član jedne od najčuvenijih jugoslovenskih štafeta 4x100 m. u sastavu Jovančić,Petrović, Danilović i Pecelj.
 
     
     
 

Jednoga dana, po podne, sekunde su bile brže od Danilovih sprinterica i on ih je obesio o klin, posvećujući se poslu defektologa, neobičnom zanimanju u kome je potrebno strpljenje i potpuno poznavanje ljudske psihologije. U retkim časovima odmora, ophrvan problemima ljudi kojima je želeo da pomogne, tražio je mir u zvucima svoje prve ljubavi – harmonike, koju je zamolio za oproštaj uz zaklinjanje na vernost do sudnjega dana. Razapet između dve ljubavi, koje su prećutno odobravale njegovu nevernost, Danilo jednog sunčanog dana 1965. god. rešava da oformi svoj orkestar i da se prikloni zovu svojih gena – da nastavi da otkriva tajne zvukova koji opijaju dušu i ono što je u njemu bilo zapreteno da na ocenu najširoj javnosti. Prve tri godine tražio se pravi sastav, specifični zvuk, odgovarajući repertoar, a onda je u sećanje nekadašnjeg malog harmonikaša, violiniste, atletičara, fudbalera, defektologa... stigao Serjoža i sve je u trenu bilo rešeno. Orkestar dobija ime „Daniluška“ i negovaće pre svega ruski i rusko ciganski melos, kao i nehotice ili namerno zaboravljenu starogradsku i izvornu narodnu muziku. Od tada pa do danas traje i opstaje ansambl koji se s pravom gordi imenom, stvaralaštvom, renomeom koji ima u zemlji i svetu, odnosno muzikom koju svi slušaju i vole.

 
     
     
 

Ansambl je saradnik i oslonac najpoznatijim imenima naše muzičke scene: Živanu Saramandiću, Dušku Jakšiću, Tomi Zdravkoviću, Draganu Živkoviću – Tozovcu, Merimi Njegomir, Miletu Bogdanoviću, Snežani Savić, Mri Pejić, Ljiljani Šljapić, Krsti Petroviću... Danilova kompozicija „Himna Skadarliji“ postala je starogradski evergrin, a „Salaš u Malom ritu“ sinonim ne samo za istoimeni film, već i za atmosferu, boje i zvukove banatske ravnice i njenih žitelja.
Posvećenost muzici donosi takvu afirmaciju orkestru da postaje nezaobilazni činilac većine muzičkih događaja ne samo na Balkanu, več i u Evropi. Za najpoznatije producentske kuće „Polidor“ i „CD Player DD“ realizuju se projekti sa cenjenim interpretatorima ruskog melosa Ivuškom Borisovnom, Borisom Nemirovim, Volođom Breslavim... Slede koncerti u najpoznatijim koncertnim dvoranama Nemačke, Francuske, Italije, Rusije, Amerike, Australije, Južnoafričke republike, turneje po Rusiji, SAD, Africi, Evropi, nekadašnjoj Jugoslaviji...
Orkestar učestvuje po posebnim pozivima na festivalima etno muzike u Luksemburgu, Melburnu, Berlinu, Rimu, na Kipru, u Sirakuzi...
Brojna priznanja, nagrade, diplome i pohvalnice obeležile su dugogodišnji rad i ansambla i njegovog duhovnog i praktičnog vođe, kompozitora Danila Danilovića Daniluške.
II nagrada na Etnofestivalu na Kipru, I mesto na MESAM-u 1989., III mesto na Beogradskom proleću 1996., nagrada Stručnog žirija na Beogradskom proleću 1997., estradne nagrade Srbije i Jugoslavije, Zlatna značka Kulturno prosvetne zajednice Srbije 2008....kao i mnogobrojne zahvalnice za održane humanitarne koncerte krasiće jednog dana Muzej Daniluške.
A dotle, treba uz pomoć moderne tehnologije ponovo snimiti što više pesama rasutih po starim pločama i kasetama, po mogućstvu sa glasovima interpretatora izvornih verzija, tako da zvuk orkestra na kome je od početka insistirao Daniluška ostane kao u prvim snimcima. Prvi novi CD sa ruskim narodnim pesmama biće posvećen onome kome Danilo Danilović i orkestar duguju zajednički sinonim i zvaće se: „Sigraj, Daniluška!“

 
     
   
 
Poklon posetiocima sajta DOWNLOAD (preuzimanje) novog hita “Daniluške” ZALJUBLJEN U SRBIJU.
Kliknite na WEB Box DOWNLOAD
   

   
 
Ako imate gramofonske ploče, kasete, fotose, novinske članke, video snimke..., bilo šta što je
deo 40-togodišnje istorije “Daniluške”, molimo da se javite preko WEB Box-a KONTAKT radi dogovora.
   
Zaljubljen u Srbiju
Ansambl Daniluschka
Ansambl Daniluschka
Natasha
Natasha
Natasha
   
 
Scenario i režija sajta WEB admiral Peca Petrović Marš.